Ima li nade za novi svet, nove ideje...

#1
Nova ideja neizostavno zahtijeva novu paradigmu, nov način gledanja na stvari...
Čovjek nikada ne može doći do novih ideja ukoliko ostaje zarobljenik svog postojećeg pogleda na život, sebe, druge ljude ili, uopšte, predmet svog interesovanja.
Takođe, možemo reći da novotarija nije sve što je dovoljno da bi nešto imalo vrijednost. Naime, vrijednost neke nove ideje određuje i njena funkcionalnost, odnosno koliko ona omogućuje da ljudi budu, čine ili imaju nešto novo što njihove živote čini boljim, po njihovoj sopstvenoj procjeni. Nije to tek surovi pragmatizam koji bi bio u stanju odbaciti, na primjer, određene nove ideje u oblasti filozofije i umjetnosti, koje nisu direktno relevantne u sferi svakodnevnog života. Funkcionalnost se odražava i u tome koliko nova ideja otvara nove perspektive razumijevanja (filozofija), odnosno mogućnosti izraza i komunikacije (umjetnost).
Postoji li “tehnologija” dolaska do novih i funkcionalnih ideja? Mogu li se izolovati “laboratorijski” faktori za koje bi se sa sigurnošću moglo tvrditi da njihovo prisustvo u dovoljnoj količini pogoduje nastanku novih ideja? Ukoliko postoje, onda se čak i vrijednost jednog društva može procjenjivati po tome koliko je ono posvećeno tome da te uslove u svojoj sredini razvije i podrži.
Možda ovo najbolje možemo istražiti i razumjeti ukoliko istražimo kako funcioniše naš um i kako stvaramo svoje predstave o svijetu. Jedna od očitih istina jeste da je naš um sačinjen od parova suprotnosti, koncepata poput gore-dole, dobro-loše, ispravno-pogrešno itd. Svakako da je najbazičniji par suprotnosti “ja-drugi”, odnosno “ja” i sve ono što “nije ja”.
Da bi neko usvojio određeni model realnosti i funkcionisao u njemu on se mora identifikovati sa jednom stranom medalje te realnosti. Moram biti “ja” da bi znao šta je “ne-ja”. Moram biti na strani “dobrog” da bi mogao “znati” šta je “zlo”. Moram biti “dole” da bih pokazao šta je “gore”... Ta identifikacija sa određenom pozicijom, određenim stavom za nas, ustvari, “stvara” svijet onakvim kakvim ga opažamo. Prevaziđimo svoje fiksirane stavove, i prevazići ćemo i naš način gledanja na stvari. Konačno, rodiće se nove ideje... pojaviće se novi koncepti.
Možemo ustanoviti da postoje tri mehanizma koja čovjeka čine vezanim za određeni svjetonazor, model življenja, određene stavove... To je mehanizam “moram”, mehanizam “ne smijem” i mehanizam “ne znam” ili “ne trebam da znam”. Drugim riječima, “moram biti, činiti ili imati” nešto, “ne smijem biti, činiti ili imati” nešto, ili, jednostavno, “ja to ne znam”. Osoba koja kompulzivno “vodi brigu” o svojoj djeci, čak i onda kada su ona odrasla i sposobna da sama donose odluke u svom životu, možda je “zakočena” u stavu “ja moram biti dobar roditelj”. Možda, čak, i u stavu “ne smiju me smatrati za lošu osobu, kojoj nije stalo”.
Mehanizam “ne znam” ispoljava se kroz svojevrsno samohipnotisanje u kojem osoba jednostavno, nesvjesno, odbija da zna određene stvari o sebi, svom životu, svojim odnosima sa drugima itd, jer bi to znanje moglo ozbiljno uzdrmati njenu prevlađujuću paradigmu, svjetonazor, odnosno dovesti u pitanje njene fiksirane stavove. Zamislite sebe pred grupom od 100 ljudi, a vaš jedini zadatak je da im predstavite sebe uistinu, kakva ste osoba. Čak i u manjim terapeutskim grupama od 10-12 osoba, kada klijent treba da govori o sebi, on obično počinje riječima: “Pa, ne znam... šta bih rekao... ja sam...” i onda iznese neku formalnu ocjenu, ulogu, personu koju je naučio u školi, kod kuće, na poslu. “Ja sam konobar...”, “Ja sam najmlađi sin...” Uvijek prođe nešto vremena dok osoba uistinu počne sebe prezentirati, iznositi drugima, onakva kakva jeste. Ali, to je i trenutak kada se počinju rađati nove ideje, novi koncepti. Ono "Pa, ne znam šta bih rekao...” na početku je klasični, svima blizak odbrambeni mehanizam, kojim se osoba neznanjem, odnosno nesvjesnošću, brani od bližeg kontakta sa drugima, veće otvorenosti i iskrenosti, koja ima sposobnost da ozbiljno zaljulja, pa čak i uništi nečije fiksirane predstave o sebi.
Mehanizmi “moram”, “ne smijem” i “ne znam” osnovne su alatke koje koče svaki razvoj. Koče razvoj pojedinca, u psihološkom ili emotivnom smislu, ali i razvoj jednog društva. Tamo gdje caruju ovi mehanizmi – tu ne cvjetaju nove ideje. U diktatorskim, totalitarnim društvima pojedinci uvijek nešto “moraju”, zbog vođe, zbog ideologije ili zbog uspostavljenog kanona. Takođe, tu je mnoštvo stvari koje “ne smiju”. I, naravno, uvijek im je uskraćeno da nešto znaju, pa čak može postojati i uvjerenje da je nešto “nepoželjno” znati. To su društva koja pokušavaju “zamrznuti” određeni način života, određene vrijednosti, direktno negirajući osnovnu životnu istinu – da se sve mijenja, da je život kontinuiran proces promjene, da stvari nastaju, traju i potom nestaju. Svaki pokušaj da se pliva uzvodno unaprijed je osuđen na propast. Stoga se i nove ideje u takvim društvima posmatraju kao nepoželjne, jer, de facto, direktno podrivaju sistem čiji opstanak ovisi o održavanju situacije status quo.
Bilo bi zanimljivo analizirati naše aktuelno društvo u ovom pogledu. Koje su ono “moram”, “ne smijem” i “ne treba da znam” koje su danas društveno poželjna kategorija, sa stanovišta aktuelnih vlastodržaca i prevladavajućeg javnog mnenja? To bi pokazalo i pravac u kojem treba ići kako bi se kultivisale nove ideje, otvorili novi horizonti, nove perspektive. Taj pravac je, naravno, uvijek suprotan od preovlađujuće dogme.
To nas dovodi do zaključka da se “tehnologija” kultivisanja novih ideja zasniva na tome da se ljudi, na prvom mjestu, oslobode kompulzivne vezanosti za različite koncepte, stavove (“moram”!), bez obzira o kojoj se sferi života radi. Postupak je isti kada se radi o vezanosti za dragu osobu suprotnog spola ili omiljenog političara ili jedan politički koncept.
Takođe, moraju se ukinuti različiti oblici inhibicija (“ne smijem”!), mora se, jednostavno rečeno, osvojiti sloboda da čovjek može da bude, čini ili ima sve što može, za šta je sposoban, bez da pri tome povređuje druge ljude. Nadalje, potrebno je osloboditi mehanizme sticanja znanja i učiniti ih dostupnim najširem broju ljudi. A to se najprije može postići slobodnom komunikacijom, bez cenzure. Bez obzira na činjenicu da postoje i tamne strane Interneta (pornografija, prostitucija, ilegalna trgovina...), taj medij ni izbliza ne bi bio ono što jeste, i ne bi toliko doprinio uvećanju globalnog znanja, da je na bilo koji način cenzurisan, a postepeno centri moći nastoje da cenzurišu internet i njegovu upotrebu.
Drugim riječima, ukoliko poželimo analizirati koliko kapaciteta neka ljudska grupa (porodica, kompanija, klub, država...) ima za kreativnost, za nove ideje, iznalaženje novih koncepata, jednostavno moramo pogledati sljedeće: Koliko ta grupa ohrabruje strogo, neupitno pridržavanje određenih, izvana nametnutih, pravila i koncepata, a koliko ohrabruje fleksibilnost, slobodu odlučivanja? Koliko se uspostavljanje reda u toj grupi zasniva na zabranama, a koliko na poštenim, ravnopravnim odnosima među njenim članovima? Koliko je svakom članu te grupe omogućeno i dopušteno da zna ono što znaju i ostali članovi te grupe?
Kapacitet za nove ideje jednostavno znači – opstanak. Bez novih, kreativnih ideja naš daleki predak sigurno ne bi uspio da se izbori sa surovom prirodom oko sebe i razvije civilizaciju. Društva koja ne razvijaju nove ideje, koja nisu sebi za cilj postavila “mogu”, “smijem” i “trebam znati”, nasuprot “moram”, “ne smijem” i “ne znam” – ta društva osuđena su, prirodnom neumitnošću, na degeneraciju i odumiranje.
Kakvo je naše društvo, ili naša balkanska društva (države) i kakve izglede imaju da izađu iz trenutne matrice i evoluiraju u nešto bolje i konstruktivnije?
Every man and every woman is a star.

Re: Ima li nade za novi svet, nove ideje...

#2
Tau Elohael wrote:Kakvo je naše društvo, ili naša balkanska društva (države) i kakve izglede imaju da izađu iz trenutne matrice i evoluiraju u nešto bolje i konstruktivnije?


Pa sam si dao odgovor. Evolucija stava, mišljenja i znanja je proces, činjenica i neminovnost. Elem, sve ostalo je pitanje vremena.
HIC ET NUNC

Re: Ima li nade za novi svet, nove ideje...

#3
Pitanje vremena je i dalje pitanje. Jezička ujdurma, kao i sve ostalo.

Stvarnost je, na žalost, takva da ovo naše, balkansko društvo (dr-uštva), ima dobre prilike da bude fenomenalan model za proučavanje podzemnih tokova, neprimetnih oku površnog posmatrača. JEr, ako pogledamo očima običnog čoveka, uma uslovljenog medijima i socijalnom situacijom, nade skoro da nigde na vidiku nema. Sprema mu se jezivo sivilo sledećih ko zna koliko godina, dovoljno da ceo svoj život projektuje kao isto takvo sivilo, i da u zavisnosti od svojih moralnih predrasuda postane žrtva ili predator koji se hrani na nemoći svojih sunarodnika.

Međutim, skorija istorija bivše Jugoslavije nedvosmisleno pokazuje da upravo kada se sve čini kao najjednosmernije, dolazi ispod površine do potresa koji sve razara i preokreće. Kakav će sledeći da bude, tek treba da vidimo. Možda, ako uspemo da otkrijemo kakve su to nesvesne kolektivne sile u igri....
Shine! Shine!
The lights of good works shine!
The watch before the city gates...

Re: Ima li nade za novi svet, nove ideje...

#4
Iskrena da budem, bojim se vremena koje dolazi. Mogu samo da se osvrnem na ovo što se sad dešava u Srbiji. Smeta mi ova polarizacija koja polako stupa na scenu. Podela na ove i na one. Ko smo to mi ? I ko su to oni ? Jednom rečju zapanjena sam količinom mržnje onih prema onima.
I dok jedni ne primećuju one druge, već ih se malo pribojavaju, dotle drugi grupišu sve one koji ne misle kao oni i zalažu se za nekakve čiste državotvorne zajednice. I ne samo što se zalažu, već taj ogavno - devijanti govor šire oko sebe kao smrad. Zašto sam ja ili bilo ko drugi " crna ovca ovog društva " ako mislim drugačije ? Ne smetaju mi ni homoseksualci, niti Jevreji, a smatram da treba svakako ukinuti i strogo sankcionisati pisanje tipa " Jevrejski narod nije ni doziveo holokaust to je sve montirano,pa Srba je u prvom svetskom ratu poginulo milion,pa u drugom a o tome niko ne prica.jevreji ce i prvi priznati antihrista i njegova majka ce biti iz plemena Judejskog." Ko ih dozira takvim razmišljanjima ? Ili kojekakve gluposti koje se mogu naći na sajtovima političkih a ne partijskih grupacija, a da ih ovde ne spominjem i ne citiram.
Ako takva razmišljanja budu cirkulisala na sve strane i širila se, ne da neće biti izvodljivo disati, već će sve koji budu drugačije razmišljali početi da trebe oko sebe. I svako drugačije razmišljanje biće anatemisano.

Re: Ima li nade za novi svet, nove ideje...

#6
A voleo bih da neko obrati pažnju na ono što sam smatrao da je razlog zbog kojeg sam se uopšte oglasio, a to je posmatranje, razmatranje, proučavanje podzemnih tokova energije u našim narodima. Recimo, sećam se veoma dobro koliki su za mene šok bile demonstracije 1996-te, u trenutku kada je izgledalo da su ama svi izgubili ma kakvu nadu, i da je JUL uspeo da korumpira i najveće idealiste ucenom oko golog opstanka.

Atmosfera onog vremena se upravo sada oseća, to neko beznađe. Samo su se akteri i uslovi ucene promenili.
Shine! Shine!
The lights of good works shine!
The watch before the city gates...

Re: Ima li nade za novi svet, nove ideje...

#11
ARTHuR wrote:A voleo bih da neko obrati pažnju na ono što sam smatrao da je razlog zbog kojeg sam se uopšte oglasio, a to je posmatranje, razmatranje, proučavanje podzemnih tokova energije u našim narodima.


Možda bi trebalo da pojasnim šta sam ovime hteo da kažem, ako želim da me neko razume. ;)))

Podzemni tok kolektivne narodne energije podrazumeva ukupnu energiju kolektivnog narodnog nesvesnog, koja se sastoji često i od pojedinačnih svesnih i nesvesnih stavova zasebnih jedinki, u zbiru. Rezultante njihovih stavova, nekad sličnih, nekada različitih, čine podzemni tok kolektivnog nesvesnog naroda.

U situacijama kao što je ova u kojoj se nalazimo, koja podseća po osećaju beznađa na onu sredinom 90-tih, iako pod sasvim drukčijim ekonomskim i političkim uslovima, taj tok može eruptivno da izleti na površinu, kao što je posle naizgled beznadežnih izbora '96-te isplivao u onim veličanstvenim demonstracijama. Strah kojima je reakcija naroda gušena je bio izazivan drukčijim sredstvima, ali je sasvim sigurno da se neko ko je sateran u naizgled beznadežnu klopku, lako odlučuje za nasilan pokušaj presecanja okova. Liči na ovo oko nas. Da li će nešto i kako da se desi, ostaje da se vidi.
Shine! Shine!
The lights of good works shine!
The watch before the city gates...

Re: Ima li nade za novi svet, nove ideje...

#14
Svojevremeno sam vodio neke razgovore sa prijateljem iz centralne Srbije, na temu sličnog naziva "Ima li nade za novi svet"... generalno za evoluciju... na šta je on samo rekao: "Eh, da ti samo vidiš moje komšije... sve bi ti bilo jasno... nema nade"... :bole:

S druge strane ima čuvena parola "Nada umire poslednja"...

B.