Duhovi, istinite priče i događaji

#1
DUHOVI SU MEĐU NAMA
----------------------------------------------

Slučaj Park

U 11 sati uveče, malo provincijsko mesto Šipli u Jorkširu, već je davno utonulo u san.U dnevnoj sobi Džona i Dženet Park upalilo se svetlo.Film je bio završen.

-Vreme je za spavanje dečaci.I to važi za obojicu.
-Dženetin autorativan glas nije ostavljao mesta sumnji da to zaista i misli.

-Ali mama - trinaestogodišnji Daren je ipak pokušao.

-Bez priče momci,sutra idete u školu.Bolje bi bilo da poslušate majku - umešao se Džon, i rasprava je bila završena.

Daren i dve godine mlađi Jan su se poslušno popeli na sprat u svoju sobu. Nije im trebalo dugo da zaspe.Njihovi roditelji su nastavili da gledaju program.

Nekoliko sati kasnije, daren je otvorio oči. Nije baš tačno znao šta ga je probudilo. Neki neodređeni zvuk koji se ponavljao.A onda je začuo taj isti zvuk - kao da neko pomera veliku činiju sa voćem ne podižući je sa stola kraj prozora. Na mesečini sve je izgledalo pomalo nestvarno.Činija je bila na svom mestu, u sobi nije bilo nikoga.Na drugom krevetu, Jan je spavao mirno i Daren je gotovo ubedio sebe da mu se učinilo.
A onda je opet začuo zvuk. Ovoga puta dolazio je iz drugog pravca. Grubo struganje po vratima, Darena je podsetilo na zvuk koji proizvodi sečivo noža dok se povlači po tvrdoj površini. Možda i nije bio nož, ali je svakako u pitanju neki oštar predmet.Bio je preplašen.Sklupčan ispod pokrivača navučenog do grla,slušao je kako se grebanje ponavlja opet i opet.Nešto, ili neko, pokušavao je da provali u sobu.Od straha počeo je da plače.Grebanje se nastavilo istim intenzitetom.Činilo mu se da nikada neće prestati.A onda je, odjednom, prestalo.Jan je i dalje spavao.U strahu da će ga probuditi, a ne usuđujući se da se pomakne i priđe vratima, Daren je jecajući zaspao.

-Ne verujem ti - Jan je bio ubeđen da njegov brat laže samo da bi ga uplašio.

Ali uveče, kada je kuća utonula u mrak, grebanje po vratima se ponovilo.Oba dečaka su čula isto.

-To su miševi - tvrdio je uplašeni Jan.

-Ne, miševi su mali, ovo su sigurno neki ogromni pacovi - Daren je pokušavao da u to ubedi i sebe i brata.Grebanje i struganje ponavljalo se iz noći u noć,tokom dve nedelje.U međuvremenu, u spavaćoj sobi Džona i Dženet Park,odigravalo se nešto slično.Svake noći, budili su ih čudni zvuci koji su dopirali iz plakara u uglu.Nekada je to bilo glasno šuškanje, kao da neko pretura po unutrašnjosti plakara.Drugi put odsečno grebanje po drvetu, i zvuk - kao da neko hoda po šljunku - kaže Dženet.

Onda su iz kuće počele da nestaju njihove lične stvari.Džon je dva dana tražio svoje naočare za čitanje, sasvim siguran da ih je ostavio na noćnom ormariću.Prevrnuo je celu kuću dva puta.Trećeg dana,pronašao je naočare na onom istom mestu,gde ih je i ostavio - na noćnom ormariću. Stvari i sitnice koje su Parkovi svakodnevno koristili nestajale bi, a zatim se pojavljivale posle nekoliko sati ili dana,uvek na istim mestima.

Slučaj su prijavili policiji,tvrdeći da im kuću sigurno pohode duhovi,iako u tako nešto nikada nisu verovali.

-Duhovi ne postoje - bio je kategoričan detektiv Džeri Stein - neko izgleda želi da se našali sa vama.

Čudne stvari su se događale već mesec dana.Niko, pa ni profesionalni lovci na parapsihološke fenomene koje su u međuvremenu Parkovi pozvali iz Londona, nisu pronašli ni objašnjenje, a ni uzrok ovome.Tačno posle mesec dana, Dženet Park je doživela zastrašujuće iskustvo.

Sama u kući, Dženet je odlučila da sunčani dan iskoristi za spremanje dečije sobe.Soba na spratu, po količini nereda, podsećala je na bilo koju drugu dečiju sobu.U jednom trenutku, Dženet je pogledala kroz sobu. U jednom trenutku, Dženet je pogledala kroz prozor.A tada,tačno u nivou prozora ugledala je dva metra visoku figuru muškarca,iscerenog lica.

-Lice mu je imalo izraz užasne zlobe.Gledao me je sa takvom mržnjom da, za trenutak, nisam mogla ni da se pomaknem.Bio je obučen u odeću iz XIX veka.I sve se dogodilo usred dana.Jednostavno je bio tamo,zureći u mene kroz prozor na drugom spratu kuće.

Dženet je počela da vrišti.Uspevši konačno da se pomeri,istrčala je iz dečije sobe snažno zalupivši vratima, i sjurivši se niz stepenište,zaključala se u kupatilu, u prizemlju kuće.Posle petnaestak minuta sakupila je dovoljno hrabrosti da se vrati na sprat, ali muškarca u arhaičnoj odeći nije bilo nigde.Tokom sledećih nekoliko dana,svaki član porodice video je istu prikazu.

Nekoliko dana kasnije,dečaci su,pripremajući se za spavanje,primetili da "nešto" pomera čaršave Darenovog kreveta.Okrenuli su krevet u stranu i užasnuti,pobegli iz sobe.Na podu,ispod kreveta,ležala je figura obučena u crno,sa crnom kapuljačom na glavi.Jedino što su jasno videli bile su crvene svetleće oči.

Vrhunac ove noćne more dogodio se već sledeće noći.Kroz poluspuštene zavese mesečina je obasjavala dečiju sobu.Nešto je probudilo Jana i odjednom je postao svestan nečijeg prisustva.A zatim je, na bledoj svetlosti mesečine,ugledao obrise visoke figure u crnom ogrtaču,glave pokrivene kapuljačom.U momentu kada je figura počela da mu se približava lebdeći preko kreveta, Janov strah je dosegao razmere užasa i panike:

-Video sam crvene oči.Kao da je neko pritisnuo prekidač za svetlo,oči su postale crvene,ogromne.Gledale su me.Bilo mi je strašno hladno i nešto je u sobi zamirisalo na zapaljenu gumu, i nisam mogao da se pomerim, a te crvene oči su ulazile u mene i pekle me iznutra.

Prikaza je nestala iznenada.Sutradan se Jan razboleo.I u groznici,na ivici smrti,sa temperaturom od četrdeset stepeni,stalno je spominjao crvene oči.

Parkovima je definitivno prekipelo.Pokupili su decu i preselili se kod rođaka.Džon je pozvao sveštenika da očisti kuću od duhova,zlih sila,demona,šta god bilo.sveštenik je kasnije ispričao:

- Dok sam čitao molitve i prskao svetom vodicom prostorije,začuo sam vrisak.Siguran sam da je bio muški glas.Onda su predmeti počeli da lete po kući.Kao da ih je neko, u stravičnom besu,bacao svuda okolo.Smrad sumpora i sagorele gume,baš onakav kakav je Jan zapamtio, izbijao je iz zidova.I hladnoća.Jeziva hladnoća,kakvu nikada u životu nisam osetio.

Prošlo je tačno 2 meseca od one aprilske večeri 1977. godine.Džon, Dženet,Jan i Daren Park,vratili su se kući.Ni jedno od njih više nije susrelo duha koji ih je terorisao.Niti je uspeo da pronađe odgovarajuće objašnjenje za ono što im se događalo.



Haj-Tek duhovi

Pol Benet je totalna neznalica i to svi znaju.Nije mi samo jasno zašto samo ja ispaštam zbog toga?

Medicinska sestra Meri Petalje,gotovo svakodnevno postavljala sebi ovo pitanje. Kompjuterizovana kartoteka bolnice Sveta Ana u Lidsu bila je u totalnom haosu. Gomile nesređenih podataka, izveštaji lekara, otpusne liste, dijagnoze i istorije bolesti pacijenata, svedočili su da Pol Benet definitivno ništa ne zna o kompjuterima, a sestra Petal je postala ubeđena da ih nikada neće ni srediti kako treba.

Trebalo je mnogo truda i rada, ali nekoliko nedelja kasnije, sestra Petal je mogla da se pohvali dobro sređenom arhivom. Onda su počeli problemi. Svaki put kada bi uključila kompjuter i potražila određen dokument ili fajl, na ekranu su se, umesto traženih podataka, pojavljivale reči i fraze koje prethodno nikada nisu bile unete u memoriju kompjutera.

Tragajući za istorijom bolesti jednog pacijenta,Meri je uključila,i zaprepašćeno pročitala ono što je pisalo na ekranu:

-Šta to čujem? Kučence je opet palo na ispitu. Ne očajavaj prasence!

Užasnutoj sestri Petal, te reči i fraze bile su dobro poznate.

-Ne očajavaj prasence - obično joj je govorio pokojni otac, svaki put kada bi nešto krenulo naopako. ''Kučence'' je bilo ime od milja kojim joj se obraćala takođe pokojna majka.

Meri Petal je pomislila da je u pitanju nečija neslana šala. Ali, niko u bolnici nije znao tako intimne detalje iz njenog života. Nisu ih znali ni njeni najbolji prijatelji, a Meri nije imala živih rođaka.

Sva racionalna objašnjenja su pala u vodu. Jer, kasnije poruke i fraze koje su se pojavljivale na ekranu postale su suviše lične. Govorile su o stvarima za koje niko osim preplašene medicinske sestre i njenih mrtvih roditelja nije znao.

Meri Petal nije imala hrabrosti, a ni želje da komunicira sa duhovima svojih mrtvih roditelja. Poslednja poruka koju je pročital na ekranu bolničkog kompjutera pre nego što je premeštena na drugo radno mesto, glasila je:

-Nemoj se bojati. Mama i tata će uvek voditi računa o tebi!


*

Tokom 1984. godine, čudne stvari su počele da se dešavaju i sa kompjuterom koji je koristio ekonomista Ken Vebster iz Česšajra. Jedne večeri, Ken je zaboravio da isključi kompjuter.Sledećeg jutra na ekranu je zatekao prvu od brojnih poruka ispisanu starim engleskim jezikom, koju je potpisao Tomas Harding sa koledža u Oksfordu.

Ken je zatražio pomoć. Istraživači Udruženja za proučavanje paranormalnih fenomena, otkrili su da je osoba pod imenom Tomas Harding zaista postojala.Harding je bio mrtav više od 400 godina.Arhaični jezik kojim su poruke bile ispisane, karakterističan je za period vladavine dinastije Tjudor oko 1530. godine. Duh Tomasa Hardinga je objasnio da je poželeo da priča sa nekim, preko - svetleće kutije - kako je nazvao kompjuter.

Objašnjenje da se radi o šali mladih hakera koji su prodrli u Kenov kompjuter, nije izdržalo proveru. Dabi se neko tako našalio, morao bi godinama i godinama da proučava jezik šesnaestog veka i da bez greške piše tajanstvene poruke. Previše posla za običnu šalu.

A duh Tomasa Hardinga je ubrzo priredio Kenu Vebsteru čitav niz neprijatnosti: nameštaj se pomerao sam od sebe, pojavljivali su se otisci stopala na zidovima, a na podu su kredom bile ispisane skaradne poruke.


*

Najuporniji istraživač misterioznih kompjuterskih pojava širom sveta je svakako Ernst Senkovski, profesor fizike iz Majnca. Senkovski je zabeležio i slučaj izvesnog Bodena iz oblasti Crna Šuma u Nemačkoj.Bodenov kompjuter je iz čista mira počeo da se ponaša čudno i da predviđa buduće dogaćaje.

Jednog dana su na ekranu osvanuli datum sat i godina smrti Bodenovog najboljeg prijatelja, koji je te 1984. godine bio još uvek živ. Umro je dve godine kasnije, tačno onog dana i sata kada je kompjuter to predvideo.

Neki istraživači prihvataju mogućnost da se misli na još uvek neobjašnjiv način, mentalno mogu preneti i materijalizovati kao tekst u memoriji kompjutera - Boden je bio zabrinut za prijateljevo zdravlje i često mislio o njemu - ali to ne objašnjava predviđanje tačnog datuma i vremena smrti.

Brojni eksperimenti su pokazali da pod određenim okolnostima ljudski um može uticati na veoma delikatne instrumente. Ove okolnosti uključuju, na primer, atmosferu u kokpitu borbenog aviona kada je pilot pod snažnim emocionalnim pritiskom, uspeo da mentalno kontroliše letelicu.

Medicinski je dokazano da ljudski mozak generiše elektricitet merljiv elektroencefalografom.Ako ovo povežemo sa ljudima koji se bave kompjuterima i elektronskom opremom uopšte i koji rade stalno okruženi elektro-magnetnim poljima,možda se neko objašnjenje za čudne kompjuterske pojave može naći.Sujeverje i verovanje u paranormalno nisu uvek potrebni da bi se prihvatila mogućnost da jedna energetska forma u interakciji sa drugom,proizvodi zanimljive interferencijske efekte.

Američki istraživač Norman Ling je izveo zanimljiv eksperiment. Ling je tokom nekoliko dana mentalno ubedio sebe de će, kada unese određene podatke u kompjuter i ponovo ih pozove, na ekranu biti ispisane rečenice koje nije upisao u kompjutersku memoriju i podaci o ljudima za koje nikad nije čuo.Ling tvrdi da mu je eksperiment uspeo,a podaci o tome objavljeni su u časopisu "Astrology and Psychic News".

Još zanimljivije su priče koje stižu sa univerziteta u Teškentu.Kompjuter koji je koristio isključivo četvoročlani istraživački tim na čijem je čelu dr Pjotr Suslov, klinički psiholog, počeo je da beleži razmišljanja jednog mrtvog ruskog fizičara. Dr Suslov je čak mogao da razgovara sa njim.Prva reakcija dr Suslova je bila potpuna neverica.Da bi proverio o čemu se radi, dr Suslov je na komadu papira napisao podatke poznate samo njemu i nikome drugom.Zapanjuje činjenica da je kompjuterski "sagovornik" od reči do reči ponovio ono što je doktor zapisao na papiru.

Širom Evrope, Amerike i Japana, beleže se još čudnije pojave - poruke,glasovi i likovi pokojnika se pojavljuju na tv ekranima, preko video rikordera, kompjutera,ili na radiju.Neke od ovih pojava proverene su i u laboratorijskim uslovima.Fenomen očigledno postoji,ali ne i objašnjenje.

Ponovljeno ubistvo

Pamela Ridžli je nervozno ustala sa stolice, zgužvala papir i bacila ga u korpu za otpatke. Te večeri joj pisanje jednostavno nije išlo. Otišla je u kuhinju sipala sebi koka-kolu i prišla prozoru. Topla letnja noć, prigušeni zvuci predgrađa i udaljena svetla grada, delovali su smirujuće. Pamela je obožavala pogled sa tog prozora, na desetom spratu. Taj pogled je presudno uticao na njenu odluku da dve nedelje ranije iznajmi ovaj stan.

Bio je 15.jun 1978. godine. Pamela Ridžli, autor brojnih kratkih priča, dobro je znala da ujutro mora predati tekst uredniku časopisa Njujorker. Uostalom, priča je već bila otkupljena. Bacila je pogled na sat. Pet minuta do ponoći. Sva svetla u stanu, osim u dnevnoj sobi, bila su pogašena.

U trenutku dok je spuštala praznu čašu na pisaći sto, dnevna soba je odjednom utonula u mrak, a vrata kupatila su se otvorila sa treskom. Zapanjena, Pamela je začula ženski vrisak i primetila kako iz kupatila bukvalno izvire snop bleštave svetlosti. Ta svetlost ju je privlačila sve više i više. Uplašena, osećajući neobjašnjivu hladnoću, krenula je ka kupatilu. - Kao da se pred mojim očima odigravala scena iz nekog horor filma - pričala je kasnije.

- Videla sam kako visoki, snažni muškarac, u večernjem odelu, svom snagom tuče neku devojku, sklupčanu na podu mog kupatila. Imala je plavu kosu, i okrvavljenu spavaćicu na sebi. Krvi je bilo po celoj prostoriji. Devojka je vrištala i molila ga da prestane. A on, kao da ništa nije čuo. Bez reči, namršten, tukao ju je i dalje. Bila sam prestravljena. Gotovo paralisana. njeni jecaji su polako jenjavali. Bila je mrtva. Tada se, sa ludačkim izrazom na licu okrenuo prema meni i izjurio iz kupatila. U trenutku kada sam začula pucanj negde iz pravca dnevne sobe, upalilo se svetlo u stanu. U kupatilu je bio mrak.

Još uvek u šoku, teturajući se, Pamela je zurila ispred sebe. Drhtavom rukom upalila je svetlo u kupatilu. Unutra nije bilo mrtve devojke, ni krvi na podu. U dnevnoj sobi nije zatekla ubicu. Nije bilo ničega. Bilo je dvanaest sati i pet minuta.

Ostatak noći provela je napolju. Užasavala ju je i sama pomisao da se vrati u stan. sutradan je ceo događaj ispričala uredniku Njujorkera. Naručenu priču nije završila.

- To je prokleto loš izgovor za neobavljen posao,Pem. I ti to znaš. Kladim se da si zaspala za pisaćim stolom - rekao je.

Pamela je i sama počela da se pita nije li to zaista samo san. Nije bila ubeđena u to. Ubistvo kome je prisustvovala, intenzitet mržnje i bola muškarca i devojke, bili su suviše stvarni. Baš kao i njen strah. Te noći se nije usudila da zaspi. Tačno u ponoć, sve se ponovilo.Ubistvo se još jednom odigralo pred njenim očima. Bila je na ivici nerava.

Marija Gomez, domarka zgrade, konačno je razrešila misteriju.

- Pre pet godina u vašem stanu živeli su Robert i Suzana Preston. On je bio trgovački putnik. Bili su u braku nešto manje od godinu dana, kada su se doselili ovamo. Često su se svađali. Gospodin Preston je bio veoma ljubomoran i stalno ju je optuživao da ga vara. Jedne noći 15. juna 1973. došao je pijan sa neke poslovne večere i napao je. Ubio ju je baš u kupatilu, a zatim je sebi ispalio metak u slepoočnicu. Stan je sve ovo vreme bio prazan, sve dok se vi niste uselili.

Pamela Ridžli je još istog dana pokupila svoje stvari i preselila se. Pokušava da zaboravi ono što je 15. juna 1978. godine videla. U duhove i sablasti nikada nije verovala. Ali sada veruje. Iako ne želi da se sa njima više susreće. Jedino je ponekad iz sna probudi vrisak plavokose devojke iz kupatila. I osećaj jezive hladnoće. Stan na desetom spratu je još uvek prazan.

*

Dr Džon Kilner je brzo zatvorio ulazna vrata. Čak ih je i zaključao dva puta. Kutiju srednje veličine koju je doneo sa sobom, nežno je spustio na kuhinjski sto. Navukao je zavese, a zatim veoma pažljivo, otvorio kutiju.

Bio je beskrajno zadovoljan. Predmet njegovih želja je, konačno, bio pred njim. iz kutije je izvadio lobanju, prebrisao je mekanom krpom natopljenom pastom za poliranje, a zatim je odneo u dnevnu sobu. Potom je uzeo novu kutiju od ebonovine, i smestio lobanju unutra. Kutiju je stavio na policu, ispred dvadesetak sličnih koje su se tu nalazile. Lobanja je, tako, dobila počasno mesto u njegovoj kolekciji.

Dr Džon Kilner je imao neuobičajenu strast - sakupljanje lobanja. Ova poslednja fascinirala ga je godinama. Želeo ju je više nego bilo koju drugu, verovatno jer je nije mogao imati. Naime, lobanja je, zajedno sa skeletom, bila svojina bolnice Vest Safok, Gde je dr Kilner radio 1970. godine.

Skelet je pripadao 23-godišnjem ubici Vilijemu Korderu. U aprilu 1928. godine, u zatvoru Beri Sent Edmunds, Korder je osuđen na smrt vešanjem zbog ubistva Marije Marten. Sto četrdeset dve godine kasnije, skelet Vilijema Kordera je korišćen kao nastavno sredstvo u bolnici Vest Safok. Sve dok jedne noći, dr Džon Kilner nije smogao dovoljno hrabrosti da ga ukrade i odnese kući.

Ali, veoma brzo, doktor je zažalio zbog svog čina.Život mu se pretvoro u pakao.Svake noći su ga iz sna budili jecaji, nerazgovetno mrmljanje i teški uzdasi. Nešto je lupalo po zidovima, sa tavanice su dopirali zvuci koraka i neobična škripa.

Konačno, jedne noći, dok je prestravljeni doktor sklupčan u krevetu čekao da se čudni zvuci utišaju, u polumraku sobe pojavila se bleda, gotovo prozirna šaka. Doktor je ugledao kako se, lebdeći u vazduhu, prsti lagano zatvaraju formirajući pesnicu. Šaka je zaplovila kroz vazduh i svom snagom udarila po kutiji sa lobanjom Vilijema Kordera, potpuno je smrskavši.

Potpuno van sebe od straha, dr Kilner je, još iste noći, spakovao ostatke skeleta u kutiju i sve odneo jednom prijatelju. Međutim, Korderov duh ni tada nije mirovao. Uznemiravanje ukućana nastavilo se nesmanjenom žestinom. Sve dok se doktorov prijatelj nije dosetio, i zamolio lokalnog sveštenika da ostatke skeleta i lobanje sahrani na groblju. Dr. Džon Kilner je, posle ovog iskustva, prestao da sakuplja lobanje.



ZALJUBLJIVI DUHOVI - DEMONI

Robin Pauel nikada nije prisustvovala spiritistiičkoj seansi. Doduše, slušala je detaljna prepričavanja svoje prijateljice Ejmi Irving. A Ejmi i još tri devojke, uživale su u prizivanju duhova.

- To je tako mistično. Neobjašnjivo! Uopšte ne mogu da ti opišem taj osećaj. Doduše, još ni jednom nam nije uspelo da vidimo nekog duha,ali,nikad se ne zna.Moraš da probaš, to je i veoma zabavno - Ejmi je bila uporna.

Robin nikako nije mogla da se odluči. Stidela se da prizna da se pomalo i boji. Zapravo to je i bio osnovni razlog njenog nećkanja.

Nedelju dana kasnije, kada su njeni roditelji otputovali u posetu rođacima u Ohaju, Robin je konačno pristala da se u njenoj sobi održi seansa. Devojke su sačekale da padne mrak, a zatim pripremile sve za početak. Na stolu, prekrivenom belim stolnjakom, poređane su sveće, slova i brojevi, a u sredini - čaša. Na ivici čaše, svaka devojka je stavila prst i prizivanje je počelo.

- Pozivam duhove umrlih da mi se jave.Ako nekog ima u ovoj prostoriji, neka se javi - Ejmin glas je bio monoton i zastrašujući.
Robin je zažalila što je uopšte pristala na ovako nešto. Posle trećeg prizivanja, soba je utonula u potpunu tišinu. Plamen sveća, mrak, tišina i neka čudna atmosfera nabijena emocijama, učinili su da Robin oseti neobjašnjiv strah.Učinilo joj se da vreme protiče strašno sporo. Svi su ćutali. Odjednom plamen sveće je zatreperio, a čaša je počela da se pomera od slova do slova poređanih na stolu, formirajući reč ''da''.

- Ako si sa nama duše, predstavi se - zatražila je Ejmi. Čaša je polako počela da se pomera, formirajući ime - Karlos.

- Ejmi, prestani! Neko od vas namerno pomera čašu - Robin je bila ubeđena da su devojke odlučile da joj prirede grubu šalu. I to joj se nije dopalo. Ejmi ju je ćutke pogledala i progovorila:

- Ućuti Robin, konačno mi je uspelo da prizovem duha i ne nameravam da prekinem. Karlose, moja prijateljica ne veruje da si ovde, dokaži joj!

Za momenat, ništa se nije dogodilo. Onda je sto lagano počeo da se podiže sa poda. nekoliko sekundi lebdeo je u vazduhu a zatim je sa treskom vraćen na mesto. Robin je počela da oseća blagu paniku. Nečeg je zaista bilo u sobi. Mogla je to da oseti. Vazduh je bio nekako drugačiji, gušći. Telom su joj prolazili žmarci i neka čudna ledena jeza. Poželela je da prekine sve, okrene se i pobegne iz sobe. Ali Ejmin glas ju je prikovao za stolicu:

- Karlose, želimo da vidimo kako izgledaš,možeš li da nam se pokažeš?

Tišina je bila ispunjena napetim iščekivanjem i uzbuđenošću. Ta osećanja su bila gotovo opipljiva. Od jednom, u polumraku sobe se pojavilo nešto.Podsećalo je na oblačak dima, koji je polako počeo da dobija konture ljudskog tela. Pred očima zapanjenih devojaka pojavio se Karlos. Oblik nije imao nogu, bila je vidljiva samo gornja polovina tela. Snažan mišićavi torzo, usko, ispijeno lice, duga crna kosa, ostavljali su utisak patnje i bola. karlos je na sebi imao belu majicu i crnu kožnu jaknu. Vidljivi deo tela bio je obasjan nekom čudnom, bledom svetlošću, poput oreola.

U trenutku kada je prikaza podigla ruku pruživši je prema mestu na kome je ona sedela, Robin je preplavljena paničnim strahom, uz vrisak, izjurila iz sobe. Desetak minuta kasnije pridružile su joj se ostale devojke.

- Nisi smela da prekidaš seansu. Nisi smela da raskineš krug. Dođavola, Robin, prvi put nam je zaista uspelo, a ti si sve pokvarila!

Ali,pogledavši u prestrašenu Robin, Ejmi je ućutala. Ni njoj samoj, a ni ostalim devojkama nije bilo sve jedno. Sve su,iako to nisu priznavale, osetile strah.

Robin je jedva dočekala da odu. S druge strane,užasno se plašila da ostane sama. Upalila je svetla u celoj kući, pa onda, oprezno, krenula u svoju sobu. Na stolu su još uvek gorele sveće. Pokupila je čašu i razbacane papiriće sa slovima i brojevima, i sve bacila u kantu za smeće. Pažljivo je pregledala sobu, ni sama ne znajući šta traži. Zapravo, sve je bilo na svom mestu. Zaspala je u zoru.

Sutradan su se vratili njeni roditelji.Uveče je odbila Ejmin poziv da izađu i umorna, otišla rano u krevet. Probudilo ju je nešto. Nešto nedefinisano. ružan san. Možda. Sanjala je Karlosa. Bar joj se tako učinilo. Njegove snažne ruke su je dodirivale svud po telu. Već potpuno budna, užasnuto je shvatila da to nije san. Lebdeći iznad kreveta, obasjan bledom svetlošću, bio je Karlosov duh.

Robin je, kao paralisana, buljila u bestelesnu figuru koja je polako bledela.Sledećeg trenutka, osetila je kako se nešto uvlači pod ćebe kojim je bila pokrivena.Osetila je snažni stisak muške ruke na mišici, i milovanje. Telo joj je bilo potpuno ukočeno, i koliko god pokušavala, nije mogla da pomeri ni prst na ruci.

- Čula sam reči na španskom jeziku. To je bio Karlos. Karlos je vodio ljubav samnom. A ja nisam mogla da pobegnem. Ne znam tačno koliko je sve trajalo.Posle izvesnog vremena, osetila sam da mogu da se pomerim. Pobegla sam u kupatilo. Nisam verovala da se to zaista i dogodilo. Sve dok na mišici nisam ugledala modrice - tragove prstiju,tačno na onom mestu gde sam osetila stisak nečije ruke. Četiri otiska sa unutrašnje strane i jedan sa spojašnje strane ruke.

Roditelji joj nisu poverovali. Ali, nekoliko dana kasnije, bili su primorani da nešto preduzmu. Ogromni podočnjaci, nervoza i strah, svedočili su o neprospavanim noćima. Za nedelju dana, Robin je smršala pet kilograma. Posle svake noći, na njenom telu su se pojavljivale modrice i ugrizi sa jasno vidljivim otiscima zuba. Karlos je bio veoma grub ljubavnik.

Ajlin Preskot, medijum, pristala je da pomogne. Na spiritističkoj seansi kojoj su prisustvovali i Robin i njeni roditelji, razjašnjen je deo misterije. Karlos Ribera, dvadesetogodišnji član ulične bande Crni panteri iz Čikaga, izboden je nožem u tuči tri godine ranije. Izdahnuo je na putu do bolnice. Ajlin Preskot i Pauelovi, uspeli su da pronađu Karlosovu sestru, koja je potvrdila priču. Ajlin Preskot kaže:
- Karlos nije želeo da prihvati činjenicu da je mrtav. Želeo je da živi. Zbog toga je i ostao u ovom svetu. Slučajno prizvan prilikom seanse u kući Paulevoh, zaljubio se u Robin, ne shvatajući da više nije telesno biće. Na neki način, Karlosov duh je postao energetski vampir. Jer životna energija koju je uzimao od Robin, pothranjivala je njegovu iluziju da je još uvek živ. nasuprot njemu, Robin je osećala sve veću slabost, baš zbog gubitka energije.

Tokom sledećih nekoliko seansi, Ajlin je uspela da ubedi Karlosov duh da ostavi Robin. Pomirivši se sa tim da je mrtav, Karlos je napustio dom Paulevih i pronašao svoj mir. za uzvrat, Pauelovi su u katoličkoj crkvi platili misu za pokoj duše Karlosa Ribere.


Ovo nije jedini slučaj te vrste. Ali je, svakako, lakši slučaj. Oni teže, svedoče o postojanju fenomena inkubusa i sakubusa. Neki parapsiholozi tvrde da su inkubusi - muški duhovi - i sakubusi - ženski duhovi - zapravo direktan uzrok pojave priča o vampirima. Ovi demonski entiteti obično se uvlače u spavaće sobe ljui i seksualno ih napastvuju, hraneći se njihovom životnom energijom koja im pomaže da opstanu u ovom svetu. U većini slučajeva, ljudi koje su zaveli duhovi - demoni, nemaju ništa protiv toga.

*

Džon Tejlor, slikar iz Njujorka, izgubio je suprugu u saobraćajnoj nesreći:

- Nisam mogao da se pomirim sa time da je nema.Još uvek sam je voleo i želeo. Bila je jedina žena koja mi je ikada nešto značila. Zbog toga sam se obratio za pomoć medijumu - ženi koja profesionalno komunicira sa duhovima. Želeo sam da razgovaram sa Suzan.Želeo sam da mi se vrati. I vratila se. Doduše ne kao žena od krvi i mesa, ali se vratila. Suzanin duh i ja živimo kao i ranije. Vodimo ljubav i lepo nam je, iako svi moji prijatelji misle da sam lud. Jedino što ponekad poželim da je zaista osetim u zagrljaju.

Parapsiholozi tvrde, da ovi duhovi - demoni obično preuzimaju oblike veoma atraktivnih muškaraca i žena, sasvim normalnog izgleda. Inkubus može ući i voditi ljubav sa svojim ljudskim partnerom, čak iako pored njega - nje, u istom krevetu spava njegov bračni partner.

Ljudi koji imaju, ili su imali slična iskustva, po pravilu, nerado govore o tome. Ali ne i britanski psiholog, dr Sten Guč, autor knjige "Bića iz unutrašnjeg svemira", u kojoj, faktografski opisuje svoje iskustvo:
- Moja ljubavnica je sakubus - ženski duh. Seksualno zadovoljstvo koje mi pruža je isto kao da vodim ljubav sa pravom ženom, pa čak i više od toga.

Dr Guč opisuje najpre osećaj nečijeg prisustva u prostoriji. Potom oseća kao da neko, ispod pokrivača, polako puzi po njegovom telu. Ono pravo dolazi posle toga.

On je potpuno ubeđen u postojanje svoje demonske ljubavnice i to mu uopšte ne smeta. A kao psiholog, u mogućnosti je da na licu mesta, objektivno prouči ovaj fenomen koji se često manifestuje i kao poltergajst - pomeranje i razbijanje stvari, mrmljanje, šaputanje, koraci i čudni zvuci...

Ankete pokazuju da je grof Drakula, glavna ličnost istoimenog romana Brema Stokera, za većinu žena personifikacija "Visokog Crnog Misterioznog Stranca" - džentlmena, ispod čije se uglađene površine kriju gotovo animalna požuda i seksualnost. Po pravilu, Drakula uvek svoju žrtvu ugrize za arteriju na vratu. A vrat je, dokazano, jedna od najjačih erogenih zona kod žena.Drakula se hrani krvlju svojih žrtava, a inkubusi - životnom energijom svojih partnera.

Karlotu Moran je, 1977. godine, napao poltergajst duh. Na svom vratu i telu, Karlota je, kasnije, otkrila brojne modrice i tragove zuba! U centru pažnje poznatog i često spominjanog slučaja Soši iz 1960. godine, bila je jedanaestogodišnja devojčica Viktorija. Pored uobičajenih manifestacija poltergajsta, primećeno je da se površina Viktorijinog jastuka talasa na neobičan način. Zatim bi "nešto" neobičnom snagom strglo gornji deo Viktorijine pidžame, ili joj zadiglo spavaćicu - zavisno od toga u čemu je spavala.

Između 1776. i 1785. godine, zabeležena su još dva slučaja. Obe protagonistkinje bile su poštovane usedelice u godinama. I obe je, iznenada, počeo da proganja poltergajst. Jedna od njih, Frensis Birkman, ispričala je kako je najpre nevidljive ruke obaraju na pod, a zatim nešto, ili neko, na neobjašnjiv način cepa njenu odeću u komadiće. Obe žene su se žalile da ih nešto svake noći u krevetu gricka i štipa. Očigledno da priča o spiritualnim ljubavnicima i ljubavnicama nije kuriozitet samo XX veka.

Psiholog Sten Guč je ubeđen da su njegova sakubus ljubavnica, poltergajst i ostali posetioci spavaćih soba tvorevine naših podsvesti - na neki neobjašnjiv način projektovane u parametre naših pet čula - u realan svet (Sutra malo)

Izvor:
Steven Dunn,Tajanstveni paralelni svet

Re: Duhovi, istinite priče i događaji

#2
Prica koju cu da ispricam je istinita!
Imam sestru 77 godiste.Zivi u stanu sa bakom koja ima 88 godina.Njen muz,Nikola,je umreo pre 20 godina...Dan danas se u kuci oseca njegovo prisustvo.Moja sestra ga stalno vidi u snovima.Uvek joj kaze da se ne brine i da samo pazi na nju.Bili su jako vezani i ako je ona tada bila klinka.Jedne noci kada je legla da spava...sanjakuci ponovo ga je vidla.Na trenutak je izasla iz tela kaze moja sestra.Lebdela je nekoliko minuta iznad svog tela dok joj je on pricao.Za to vreme je dosla nasa drugarica i pocela da je budi!Moja sestra je bila bleda i hladna kako kaze nasa drugarica ali je drhtala...Nikola je rekao mojoj sestri da se vrati u telo jer moze biti opasno ako ostane van njega ako se probudi!?Vratila se i kada se probudila odmah ispricala pricu.Deda nikola joj je rekao da ne ide taj dan na posao vec da ide da mu zapali svecu...Taj dan je linija 2 kojom moja sestra ide bila u udesu!?Slucajnost ili ne ne znam...Moja sestra misli da je za njegovo pojavljivanje razlog to jer:
Bio je komunista i nije verovao u boga do samog kraja svog zivota...pred smrt je trazio zeni da pozove popa koja je bila vernik...ona je odbila i rekla mu da posle celog zivota popovanja njoj da ne ide u crkvu sada ne zeli da zove popa samim tim...umro je ali nije bio sahranjen kako je hteo...zeleo je da mu ne stavljaju petokraku na grob i da mu svestenik ocita molitvu,nista od toga se nije desilo...Da li postoji verovatnoca da zbog toga on ne moze da ide dalje????
she is the slayer
deth is her gift!

Re: Duhovi, istinite priče i događaji

#3
Ako ne ide dalje, to je zato što on misli da ne može da ide dalje, ili ne želi da ode. Pop-ne pop, čovek radi šta on hoće, bio živ ili duh ili ko šta zna još ne. Ako veruje da je ralog to što nije dobio opelo, neka mu tvoja sestra to sada posthumno uradi. neka objasni popu šta je baba uradila, skoro svaki pop će da pristane, ako ne iz nekog grugog razloga, a ono da bi uzeo novac.

A ti pozovi sestru da dođe na forum, ako već ima takve zanimljive doživljaje. Možda nađe ovde nešto što može da je zainteresuje.
Shine! Shine!
The lights of good works shine!
The watch before the city gates...

Re: Duhovi, istinite priče i događaji

#4
ARTHuR wrote:Ako ne ide dalje, to je zato što on misli da ne može da ide dalje, ili ne želi da ode. Pop-ne pop, čovek radi šta on hoće, bio živ ili duh ili ko šta zna još ne. Ako veruje da je ralog to što nije dobio opelo, neka mu tvoja sestra to sada posthumno uradi. neka objasni popu šta je baba uradila, skoro svaki pop će da pristane, ako ne iz nekog grugog razloga, a ono da bi uzeo novac.

A ti pozovi sestru da dođe na forum, ako već ima takve zanimljive doživljaje. Možda nađe ovde nešto što može da je zainteresuje.

Nece mrzi net ali voli ezoteruiju! :cry:
she is the slayer
deth is her gift!

Re: Duhovi, istinite priče i događaji

#5
ilija_91 wrote:
ARTHuR wrote:Ako ne ide dalje, to je zato što on misli da ne može da ide dalje, ili ne želi da ode. Pop-ne pop, čovek radi šta on hoće, bio živ ili duh ili ko šta zna još ne. Ako veruje da je ralog to što nije dobio opelo, neka mu tvoja sestra to sada posthumno uradi. neka objasni popu šta je baba uradila, skoro svaki pop će da pristane, ako ne iz nekog grugog razloga, a ono da bi uzeo novac.

A ti pozovi sestru da dođe na forum, ako već ima takve zanimljive doživljaje. Možda nađe ovde nešto što može da je zainteresuje.

Nece mrzi net ali voli ezoteruiju! :cry:


Posedni je jednom pored sebe, pokazi joj sta sve ovde pise, mozda promeni misljenje. :) Uzgred, vezbaj padeze. Znam da si iz Nis, ali pokusaj, molim te. :cvet:
Nemojte ljudi, k'o Boga vas molim!

Re: Duhovi, istinite priče i događaji

#6
ilija_91 wrote:
ARTHuR wrote:Ako ne ide dalje, to je zato što on misli da ne može da ide dalje, ili ne želi da ode. Pop-ne pop, čovek radi šta on hoće, bio živ ili duh ili ko šta zna još ne. Ako veruje da je ralog to što nije dobio opelo, neka mu tvoja sestra to sada posthumno uradi. neka objasni popu šta je baba uradila, skoro svaki pop će da pristane, ako ne iz nekog grugog razloga, a ono da bi uzeo novac.

A ti pozovi sestru da dođe na forum, ako već ima takve zanimljive doživljaje. Možda nađe ovde nešto što može da je zainteresuje.

Nece mrzi net ali voli ezoteruiju! :cry:


Čuj, ionako uskoro treba da svrnem do Niš. Ima neke tamo muzike i diskevi da se pokupu.
Pa da popričamo.
Shine! Shine!
The lights of good works shine!
The watch before the city gates...

Re: Duhovi, istinite priče i događaji

#7
FelisDomestica wrote:
ilija_91 wrote:
ARTHuR wrote:Ako ne ide dalje, to je zato što on misli da ne može da ide dalje, ili ne želi da ode. Pop-ne pop, čovek radi šta on hoće, bio živ ili duh ili ko šta zna još ne. Ako veruje da je ralog to što nije dobio opelo, neka mu tvoja sestra to sada posthumno uradi. neka objasni popu šta je baba uradila, skoro svaki pop će da pristane, ako ne iz nekog grugog razloga, a ono da bi uzeo novac.

A ti pozovi sestru da dođe na forum, ako već ima takve zanimljive doživljaje. Možda nađe ovde nešto što može da je zainteresuje.

Nece mrzi net ali voli ezoteruiju! :cry:


Posedni je jednom pored sebe, pokazi joj sta sve ovde pise, mozda promeni misljenje. :) Uzgred, vezbaj padeze. Znam da si iz Nis, ali pokusaj, molim te. :cvet:

Jao hvala :jester: Kad bi samo znala...
she is the slayer
deth is her gift!

Re: Duhovi, istinite priče i događaji

#8
ARTHuR wrote:Ako ne ide dalje, to je zato što on misli da ne može da ide dalje, ili ne želi da ode. Pop-ne pop, čovek radi šta on hoće, bio živ ili duh ili ko šta zna još ne. Ako veruje da je ralog to što nije dobio opelo, neka mu tvoja sestra to sada posthumno uradi. neka objasni popu šta je baba uradila, skoro svaki pop će da pristane, ako ne iz nekog grugog razloga, a ono da bi uzeo novac.

A ti pozovi sestru da dođe na forum, ako već ima takve zanimljive doživljaje. Možda nađe ovde nešto što može da je zainteresuje.

Arture, ne zezaj dete. A ti Ilija, upamti jedno, sigurno se ne kaže " ... ide dalje ... " Ko ide dalje, kuda ide ??? Duša koliko sam ja čula iz kojekakvih priča i pričica, može samo da luta, a ne da " ide dalje ". Moguće da duše umrlih lutaju, i da ne mogu da nadju, ajd tako da se izrazim mir. Moguće, ali se slabo razumem u sve to. Dok sam radila kao novinar, imala sam prilike da upoznam čoveka, koji je tvrdio da je medijum za duhove. Drugari, jel se tako kaže ? Ispravte me ako grešim, i da mu se mnogi obraćaju za pomoć. E sad koliko je sve to tačno, pitanje je. Ljudi u svašta veruju.

Re: Duhovi, istinite priče i događaji

#9
Otkud ti ideja da ga zezam? Najozbiljnije sam mu to preporučio. Jer ako stvar prođe iole OK, možda mu sestra počne da živi u miru i zadovoljstvu, misleći da se odužila dedi. A možda duša i stvarno ode dalje? Otkud tebi ideja da duše samo lutaju? Zato što ti je jedan "medium za duhove" to rekao? Khm... Ja više verujem mojim Tibetancima, ljudi imaju tradiciju koja se prenosi sa učitelja na učenika i svako od njih mora da prođe prakse praćenja puteva mrtvih.
Shine! Shine!
The lights of good works shine!
The watch before the city gates...